НАДА СЕ ВРАТИЛА У СТРАДАЛНО СРПСКО СЕЛО НА ЈУГУ ХЕРЦЕГОВИНЕ Пребиловци опет живе Од хиљаду становника овог села, у августу 1941. хрватска војска, звана усташе, зверски је убила више од осам стотина њих. Деценијама се село опорављало. Деведесетих, на почетку новог рата, да се зло не понови, Пребиловчани су отишли у избеглиштво. Године 1992. потомци џелата минирали су спомен-костурницу мученика из 1941. (...) У последњих неколико година, уз обнову храма, један број Пребиловчана се вратио кући. Сада у парохији имају више од петнаест крштења годишње. Обнављају библиотеку, обрађују земљу, спремају се да отворе институт за сакупљање грађе о прошлости српске Херцеговине
Пише: Александра Глишић
Пребиловци су данас постали место радости и васкрсења, место у којем се рађа нови живот. Сва културна и друга дешавања показатељ су да се ово место поново претвара у прави мали град, са свом лепотом.
Овако причу о Пребиловцима започиње јереј Марко Гојачић који се свим срцем труди да у ово херцеговачко село, подигнуто као што се феникс дигне из пепела, врати живот и живост. И успијева му, мора се признати. Срећа је да има оних Пребиловчана који су, и поред свих патњи у протеклом рату, одлучили да се врате и обнове домове, , куће, да удахну нови дах под небом Херцеговине. – За ове две и по године колико сам са својом породицом на парохији чапљинској, трудимо се да окупимо што више младих људи око цркве која је у долини Неретве дословно главни ослонац за све повратнике – каже Гојачић који је низом друштвених активности покренуо младе људе у Пребиловцима. Село на југу земље херцега Стефана, на лијевој обали ријеке Брегаве, три километра од Чапљине, у Другом свјетском рату остало је упамћено по злу које је дошло и ту харало. У том периоду село је имало готово хиљаду становника, а више од осам стотина убила је хрватска војска, звана усташе. Дуго је требало да се село колико-толико опорави, читаве деценије, а онда је деведесетих дошао нови рат и Пребиловчани, да се зло не понови на исти начин, отишли су у избјеглиштво. Неки су се вратили прије неколико година, доказујући да су живот и младост јачи од свега.
– Црква на себе узима доста тога, а све да би привукла младе којих, хвала Богу, има поприличан број. Управо њих треба научити правим вредностима, поред осталог да воле и Цркву и људе око себе. Баш они с храброшћу и вером дошли су на своја згаришта, обновили их и започели нови живот, не тако лак за њих – прича јереј који дијели своју свакодневицу са Пребиловчанима. – Уз обнову порушених цркава и остале имовине, рад са децом и омладином има велики значај за мене као свештеника. Све те младе људе краси доброта и љубав према Цркви. На свештеницима је да ту љубав добро усмере, да те врлине, уз велики труд, дају и велики плод.
Кажу, већи злочин у Другом свјетском рату десио се само у селу Ладице у Чешкој. Пребиловачка трагедија још дубља је због чињенице да су потомци џелата године 1992. минирали спомен-костурницу у којој су биле кости пребиловачких мученика из 1941. – Поред обнове храма у Пребиловцима, један од важних пројеката је и отварање библиотеке која је добила име по учитељици Стани, мученички пострадалој са својим ђацима тог августовског дана 1941. године – прича Гојачић. – Људи са великим жаром пришли да помогну отварање ове библиотеке. Велики број институција из Србије, Српске и иностранства, али и појединаца, дало је свој допринос том подухвату. Списак је огроман и бојим се, кад бих почео да набрајам, некога бих сигурно нехотично прескочио. Библиотека има солидан фонд књига. Издвојио бих пре свега историјску литературу и ону у вези са страдањем Срба у Херцеговини.
НА ПРАХУ МУЧЕНИКА
Најављује свештеник да се неће стати само на томе и да их очекује још много изазова.
– У плану су и друге важне ствари, попут отварања једног института који би се бавио сакупљањем грађе о страдању Срба у Херцеговини.
Као најважнији догађај издваја освећење храма у Пребиловцима и пренос пребиловачких мученика. – Храм је изграђен невероватном брзином, а пре свега великим ангажовањем Епархије захумско-херцеговачке која је успела да повеже и уједини добре људе спремне да помогну. Храм у Пребиловцима је симбол обнове српског живота у читавој долини Неретве – прича Гојачић. Напомиње да овај храм, заједно са обновом манастира Житомислић и Саборне цркве у Мостару, представља духовни стожер за српске повратнике.
– Обнова цркве је догађај који је обележио новију историју Пребиловаца и показао сву погрешност рушења храмова и поновног убијања костију мученика. Упркос свему томе, на њиховом праху, ево, никла је нова црква и постала место где се људи крштавају и венчавају. По први пут после рата из деведесетих, па и доста пре тога, имамо више од петнаест крштења годишње у парохији, и то другу годину заредом. То је прави показатељ обнове живота у овој многострадалној парохији. Највећа мука за повратнике је недостатак посла.
– Могућност запошљавања знатно би допринела да се врати још већи број људи – каже Гојачић. – Наравно, то је проблем и у многим другим срединама, па и развијенијим од наше. Живети овде од шкрте пољопривреде, којом се бави велики број породица, напорно је и неизвесно. Али ти људи смогли су снаге да крену изнова, да створе нове обрадиве површине и места са који ће хранити своје породице. Запослење мења много, даје једну сигурност и предвидивост. Мислим да би се требало озбиљно позабавити тим питањем. Тај проблем је један од битних фактора спречавања масовнијег повратка.
Јереј Гојачић највише је поносан на омладину Пребиловаца, првенствено школарце и студенте. – Веома је важно што одрастају уз цркву и праве вредности. Они ће убрзо бити темељ и стуб нашег друштва, добри и поуздани људи, који бране своје и поштују друге око себе. То су најхрабрија деца на свету, деца која се труде да буду добри ђаци и да учествују у свим другим пратећим активностима. Иако им је у долини Неретве то ускраћено по званичним наставним плановима и програмима, они ће уз цркву научити много о култури и историји српског народа, дакле о своме сопству, имену и путу.
***
Поклоњења
– Храм Христовог Васкрсења и Пребиловачких мученика ове године од маја до октобра посетило је око 5.500 верника. Сви они поклонили су се моштима мученика и пренели глас о Васкрсу села и живота у њему. Хвала Богу да имамо овакав храм којим се сви ми поносимо и мученике који нас чувају и охрабрују – каже јереј Марко Гојачић.
Пребиловци су данас постали место радости и васкрсења, место у којем се рађа нови живот. Сва културна и друга дешавања показатељ су да се ово место поново претвара у прави мали град, са свом лепотом. 
– За ове две и по године колико сам са својом породицом на парохији чапљинској, трудимо се да окупимо што више младих људи око цркве која је у долини Неретве дословно главни ослонац за све повратнике – каже Гојачић који је низом друштвених активности покренуо младе људе у Пребиловцима. 
Село на југу земље херцега Стефана, на лијевој обали ријеке Брегаве, три километра од Чапљине, у Другом свјетском рату остало је упамћено по злу које је дошло и ту харало. У том периоду село је имало готово хиљаду становника, а више од осам стотина убила је хрватска војска, звана усташе. Дуго је требало да се село колико-толико опорави, читаве деценије, а онда је деведесетих дошао нови рат и Пребиловчани, да се зло не понови на исти начин, отишли су у избјеглиштво. Неки су се вратили прије неколико година, доказујући да су живот и младост јачи од свега.
– Уз обнову порушених цркава и остале имовине, рад са децом и омладином има велики значај за мене као свештеника. Све те младе људе краси доброта и љубав према Цркви. На свештеницима је да ту љубав добро усмере, да те врлине, уз велики труд, дају и велики плод. 
– Поред обнове храма у Пребиловцима, један од важних пројеката је и отварање библиотеке која је добила име по учитељици Стани, мученички пострадалој са својим ђацима тог августовског дана 1941. године – прича Гојачић. – Људи са великим жаром пришли да помогну отварање ове библиотеке. Велики број институција из Србије, Српске и иностранства, али и појединаца, дало је свој допринос том подухвату. Списак је огроман и бојим се, кад бих почео да набрајам, некога бих сигурно нехотично прескочио. Библиотека има солидан фонд књига. Издвојио бих пре свега историјску литературу и ону у вези са страдањем Срба у Херцеговини. 
Најављује свештеник да се неће стати само на томе и да их очекује још много изазова.
– Храм је изграђен невероватном брзином, а пре свега великим ангажовањем Епархије захумско-херцеговачке која је успела да повеже и уједини добре људе спремне да помогну. Храм у Пребиловцима је симбол обнове српског живота у читавој долини Неретве – прича Гојачић.
Напомиње да овај храм, заједно са обновом манастира Житомислић и Саборне цркве у Мостару, представља духовни стожер за српске повратнике. 
Највећа мука за повратнике је недостатак посла. 
Али ти људи смогли су снаге да крену изнова, да створе нове обрадиве површине и места са који ће хранити своје породице. Запослење мења много, даје једну сигурност и предвидивост. Мислим да би се требало озбиљно позабавити тим питањем. Тај проблем је један од битних фактора спречавања масовнијег повратка. 
– Веома је важно што одрастају уз цркву и праве вредности. Они ће убрзо бити темељ и стуб нашег друштва, добри и поуздани људи, који бране своје и поштују друге око себе. То су најхрабрија деца на свету, деца која се труде да буду добри ђаци и да учествују у свим другим пратећим активностима. Иако им је у долини Неретве то ускраћено по званичним наставним плановима и програмима, они ће уз цркву научити много о култури и историји српског народа, дакле о своме сопству, имену и путу.
